Gdje se rađaju veliki ljudi?

Prolazili turisti jednog sunčanog jula kroz malo zabačeno selo u Srbiji. Ono što ni Google Maps ne nalazi bez tri pokušaja, slabog signala i dobre volje. Zaustavili se kraj seoske česme – da natoče vodu i odmore se od vrućine i vječite borbe sa asfaltom i navigacijom.

U hladu, tik uz česmu, sjedio je starac. Ko zna koliko godina je imao — toliko da su mu i brkovi pamtili Tita. Štap koji je držao u ruci izgledao je kao da je više puta obišao zemlju nego prosječan kamion.

Jedan od turista, Amerikanac sa šeširom širokim kao satelitska antena, priđe i upita:

— Excuse me, sir… Da li su se ovde nekada rađali veliki ljudi?

Starac podiže obrve, pogleda ga ispod oka, nasloni se na štap i mirno odgovori:

— Ne, sinko. Ovde se rađale samo bebe.

Turisti prasnuše u smijeh, ali deda se samo udobnije namjesti i produži:

— Znaš, danas svi hoće da budu “veliki” čim prohodaju. A niko ne bi da krene kao beba. Da puzi, da padne, da se digne. Svi bi odmah da budu generali, doktori i influenceri.
A ja ti kažem — i Tesla je bio beba. Nije se rodio s patentom u zubima.

Turisti ga zbunjeno gledali. Deda klimnu glavom:

— Mi ovde u selu znamo: veliki ljudi se ne rađaju. Oni se prave. Godinama. Od suza, znoja, radoznalosti i poneke šljive — i voćke i one domaće, ako razumeš.

U tom trenutku iza kapije se pojavi baba i dobaci:

— Ajde, Jovo, pusti ljude da idu. Nisi im ti vodič.

— Nisam vodič, ženo… al’ sam još uvek putokaz!

Turisti produžiše, osmijeha punih, ali se još dugo sjećali onog mudrog starca. Jer im je u jednoj rečenici rekao ono što mnogi fakulteti ne znaju da prenesu.

A vi?

👉 I dalje se pitate gdje se rađaju veliki ljudi?