U Toraja regionu, na ostrvu Sulavesi u Indoneziji, postoji jedinstvena i neobična praksa poznata kao “život s mrtvima”. Ova tradicija podrazumeva da članovi porodice nastave da žive s telima svojih preminulih rođaka godinama nakon njihove smrti.
Osnovna ideja ove prakse je duboko ukorenjeno verovanje da duše preminulih ne napuštaju svet živih sve dok se ne izvrši poseban obred u kojem se žrtvuje vodeni bivo. Vodeni bivo služi kao sredstvo koje prenosi duše preminulih u svet mrtvih, ali za ovaj obred je potrebno mnogo novca da bi se kupio bivol. Zbog toga, neki preminuli ostaju nezakopani čak i decenijama dok se prikupi dovoljno sredstava za obred.
Da bi se očuvala tela preminulih, koristi se hemijski konzervans Formalin, koji sprečava raspadanje tela i omogućava dugotrajno očuvanje. Porodica redovno održava tela preminulih članova – peru ih, oblače i obezbeđuju hranu i cigarete za njih. Ovi rituali se obavljaju dvaput dnevno kao izraz poštovanja prema preminulima.
Žene ponekad dele prostor sa svojim mrtvim muževima, što se smatra znakom vernosti i poštovanja. Ova neobična tradicija, mada može izgledati čudno na prvi pogled, ima duboko ukorenjen kulturološki značaj u plemenu Toraja. Ona odražava njihovo verovanje u kontinuitet života nakon smrti i poseban odnos prema preminulima.
