Pevačica Aleksandra Mladenović ponosno ističe svoje selo kao mesto gde je od malena naučila da kopa i ore zemlju, veštine koje i danas sa radošću primenjuje kad ode kod roditelja.
– Uvek kažem da je bilo sramota da dete sa sela ne zna da radi na njivi. Od malena smo brat i ja pomagali roditeljima, učili smo se radu i odgovornosti. I u Poljoprivrednoj školi u Žitorađi imala sam praksu – sećam se kako smo kopali kukuruz i orali njivu – priča Aleksandra, dodajući da je ipak uspevala da izbegne neke zadatke.
– Kopala nisam puno, jer je to umesto mene radio moj tadašnji simpatija, ali oranje nisam mogla da izbegnem. Profesor Bucko je bio strog, nije dozvoljavao neuredan rad. I danas sam ponosna što sam dete sa sela i što poznajem taj život.
Aleksandra ne krije da se ponosi svojim poreklom i nije joj nikada bilo neugodno što nije iz grada.
– Neki ljudi su iskompleksirani zbog toga, ali ja znam da sam odrasla u zdravoj sredini i srećna sam zbog toga. U Beograd sam došla sa 20 godina, bilo je to veliko životno iskustvo. Roditelji su plakali kad su me dovozili, mama je brinula kako ću sama, ali sam joj rekla: „Moram sama, ne mogu više drugačije.“ Uz njihovu podršku, uspela sam.
Njen život od detinjstva do danas ispunjen je radom i nastupima.
– Još kao mala sam mnogo radila. Brat i ja smo svirali u bendu, nastupali svuda i bili prava atrakcija. Često sam pevala, a baka bi vikala: „Dete, odakle taj glas?“ Komšije su se skupljale da me slušaju. Rad na njivi po vrućini nije bio lak, ali to je gradilo moj karakter. Neki nisu naučili šta je muka, a ja to jako dobro znam – kaže Aleksandra.
Sećanje sa jednog „najluđeg“ Prvog maja posebno joj je ostalo urezano:
– Proslavljale smo sa sestrama na jednom brdu. Krenuo je iznenadni pljusak, ali umesto da se sklonimo, prostirale smo ćebiće po travi i uživale. Kada je prestalo da pada, vraćale smo se kući umazane od glave do pete, kotrljajući se niz brdo, jer nismo htele da idemo normalno – kroz smeh priča Aleksandra.
