U malom mjestu, gdje svi znaju jedni druge, poštar Marko svakodnevno je raznosio poštu stanovnicima. Njegova ruta obuhvatala je i jednu stariju gospođu, 94-godišnju baku Milku, koja je živjela sama na kraju ulice. Svakog jutra, kada bi joj donosio pisma i račune, ona bi ga dočekala sa osmijehom, razmijenili bi nekoliko riječi, i to je bio njihov mali ritual.
Međutim, tog dana nešto je bilo drugačije. Kada je Marko stigao do njene kuće, nije je zatekao na uobičajenom mjestu pored prozora. Znao je da nikada ne propušta trenutak da pozdravi poštara, pa mu je odmah bilo sumnjivo. Stao je ispred ulaznih vrata i pokucao, ali odgovora nije bilo.
Baš kada je htio otići, začuo je tihi, prigušeni plač koji je dolazio iznutra. Ukočio se na trenutak, pokušavajući da razazna da li se zaista nešto događa ili mu se samo učinilo. No, zvuk se ponovo čuo – ovaj put jasnije. Bio je to glas stare žene, jedva čujan, ali pun bola.
Marko nije oklijevao. Pokušao je otvoriti vrata, ali bila su zaključana. Otrčao je do prozora i pogledao unutra – baka Milka je ležala na podu, nepomična. Srce mu je ubrzano kucalo dok je tražio način da uđe. Srećom, prozor u kuhinji bio je odškrinut. Bez razmišljanja, podigao se, ušao unutra i potrčao prema baki.
Ležala je na podu, bleda i iscrpljena, jedva podižući ruku ka njemu. Očigledno je pala i nije mogla da ustane. Koliko dugo je tako ležala, Marko nije znao, ali bilo je jasno da joj je hitno potrebna pomoć.
Odmah je pozvao hitnu pomoć, a u međuvremenu joj dao vode i pokušao je umiriti. Njen glas bio je slab, ali zahvalan.
“Da nisi došao… ne znam šta bi bilo sa mnom, sinko,” prošaptala je.
Ljekari su stigli ubrzo i utvrdili da je doživjela blaži moždani udar. Da je ostala još nekoliko sati bez pomoći, posljedice su mogle biti kobne. Marko je sa olakšanjem uzdahnuo – stigao je na vrijeme.
Priča o njegovom herojskom činu brzo se proširila selom. Svi su mu zahvaljivali i nazivali ga anđelom čuvarom. Ali on je samo skromno slegao ramenima i rekao:
“Samo sam uradio ono što bi svako trebao uraditi.”
Baka Milka se oporavila, a Marko je nastavio dolaziti kod nje, ne samo da joj donosi poštu, već i da popije kafu i provede neko vrijeme u razgovoru. Njegov čin hrabrosti i dobrote pokazao je da su pravi heroji često obični ljudi koji ne okreću glavu kada nekome treba pomoć.